Pre nekoliko dana pročitao sam istraživanje koje su radili novinari CNN i dugo nisam mogao da se saberem. Istraživanjem su otkrili online prostore u kojima muškarci dele snimke i savete kako da drogiraju svoje supruge i nad njima vrše seksualno nasilje. Desetine i desetine MILIONA pregleda. Šezdeset dva miliona puta, samo u februaru, neko je kliknuo, pogledao, možda podelio, a da svet još uvek nije stao. Svet koji se hrani tišinom o nasilju prrema ženama. Ćutanjem pre svega muškaraca.

Nakon slučaja Gisèle Pelicot, više nemamo pravo da kažemo da ne znamo. Svi znamo. Ceo svet zna. I upravo zato pitanje postaje teže i neprijatnije: šta je to u jednom delu muškaraca koji pomisle da je uzbudljivo ili prihvatljivo nauditi ženi koja im veruje? Ovde ne govorimo o nepoznatim napadačima. Govorimo o partnerima, muževima, ljudima koji dele svakodnevicu sa ženama koje bi trebalo da se u njihovom zajedničkom domu osećaju sigurne. Znamo da su različiti oblici nasilja odavno u kućama i porodisama, a sada vidimo da se kao epidemija širi i seksualno nasilje uz korišćenje opijata.

Kao muškarac, ne mogu da pobegnem od odgovornosti. Često se krijemo iza rečenice „nisu svi muškarci“. Tačno, nisu svi. Ali gotovo uvek jeste neki muškarac. I zato je važno da prestanemo da sklanjamo pogled sa nasilja. Svakog oblika nasilja. Nasilje ne počinje u tim mračnim grupama i snimcima. Počinje mnogo ranije u šalama koje ponižavaju žene, u komentarima koji ih svode na telo, u ideji da muškarac ima pravo da ih kontroliše. Počinje u trenutku kada ćutimo na takve pojave u svojoj okolini i nalazimo izgovore.

Zato se obraćam pre svega mladim muškarcima. Svet u kome odrastate često vam nudi pogrešne modele „muškosti“. Govori vam da morate biti dominantni, da je moć u kontroli, da su žene krive za vaše frustracije. To je laž. Vaša prava snaga nema veze sa dominacijom. Ona počinje tamo gde postoji poštovanje. Ne postoji bilo kakav muško ženski odnos bez obostranog pristanka. Ne postoji ljubav bez slobode. I na kraju ne postoji opravdanje za bilo koji oblik nasilja.

Ono što danas gledamo na internetu nije nastalo preko noći. To je posledica društva koje je predugo tolerisalo nasilje i relativizovalo ga. Zato je važno da reagujemo na svim nivoima. Institucije moraju raditi svoj posao, kao što smo videli u primerima iz Poljske, kada su počinioci privedeni i procesuirani. Velike tehnološke kompanije moraju preuzeti odgovornost i sprečiti širenje ovakvog sadržaja. Ali ništa od toga neće biti dovoljno ako mi kao muškarci ne promenimo sebe.

U okviru inicijative „Ne posmatraj. Reaguj!“ verujemo da promena počinje ličnom odlukom. Ključno je da ne ćutiš kada vidiš nasilje. Da prekineš razgovor koji ide u pogrešnom smeru. Da naučiš da poštuješ granice. Da razumeš da ničije telo nije tvoje pravo. To nisu velike reči. To su osnovni principi.

Na kraju, ostaje jednostavna istina koju ne smemo da zaboravimo: žene ne traže ništa više od ravnopravnosti i sigurnosti. A na nama je da odlučimo da li ćemo biti deo problema ili deo rešenja. Ćutanje nikada nije neutralno. Ono je izbor. Zato uvek biraj da reaguješ.